(žalopoljka s naslovnice)

.

"Na Plitvice sam se vratio 23.01.1992. godine preko Saborskog i Kuselja. Slika koju sam video me je zatekla. Nijedna kuća nije bila čitava. Crkva u centru sela srušena. Jasno se moglo videti da je rušena nekoliko puta, posebno zvonik Sve spaljeno i uništeno. Da li je baš moralo tako da bude, da li je baš svaka kuća morala da bude uništena? Mislim da nije i da je to bio proizvod slepila izazvanog mržnjom.
Kuselj izgleda isto kao i Saborski. Srušen i poharan. Sertić Poljana sa onih par kuća što su bile pre rata isto. Tu vidim neverovatnu sliku. Stado od nekoliko goveda ispod krošnje velikog stabla. Leđa i repovi optočeni ledom. Goveda izgladnela i nemoćna. I na Poljanku se vidi da je rat, ali taj deo deluje prilično normalno u odnosu na slike koje sam gledao do tada." (dio teksta iz poglavlja Plaški)

(...)

Autor knjige Nestor - Mihajlo Knežević pukovnik KOS-a, rođen je 1953. u Ličkoj Jesenici. Njegov otac Nikola je bio zaposlen u "Jugoslavenskim Željeznicama" te su se često selili. Gimnaziju je završio u Beogradu i tu nastavio Vojnu akademiju. Služba ga je raspoređivala uglavnim na teriritoriju SR Hrvatske.

.

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca - VIDEO

.

RATNI DNEVNIK

.

Stranačko naoružavanje Srba započeto je u leto 1991. godine kada je postalo apsolutno jasno da je rat neminovan. Srbi su se odazivali na mobilizacijske pozive i zaduživani su naoružanjem u matičnim jedinicama. Kasnije su primili i dodatne količine oružja i municije za samoodbranu.
Događaji u Sloveniji su pospešili odluku da se TO SAO Krajina podeli naoružanje. Jedan broj jedinica iz Slovenije biće predislociran na prostor Krajine, a njihovo naoružanje posle 15.05.1992. godine preuzela je TO Republike Srpske Krajine.

.

.

POGLAVLJE - PLAŠKI.

.

.

Gradić u Lici smešten u dolini u podnožju planine Mala Kapela. Odvajanjem Krajine od ostatka Hrvatske, Plaški postaje opština u čiji sastav ulaze naselja: Plaški, Janja Gora, Latin, Vojnovac, Lapat, Podum, Zebić, Kunić, Jezero, Blata, Begovac i Lička Jesenica. Sela Saborski i Kuselj nisu imali stanovnika, a pre rata su bili nastanjeni rimokatoličkim življem. Sa tog prostora je vršena popuna jedinica vojske i policije, a samo manji broj dobrovoljaca je dolazio na određeno vreme u Plaški. Prekidom veza sa Hrvatskom, Plaški se našao u specifičnom položaju, gotovo odsečen od ostalog dela Krajine. Jedini putni pravac preko Saborskog ka Plitvičkim jezerima nije se mogao koristiti zbog jakih policijskih snaga MUP‐a Hrvatske koji su 1990. godine zaposeli taj prostor. Pruga Ogulin‐Gospić je bila onesposobljena za železnički saobraćaj. Jedini mogući pravac kretanja bio je preko poligona Slunj, a do novembra 1991. godine i to je bilo otežano jer su samo mesto Slunj držale jake
policijske snage MUP‐a Hrvatske.
Samoorganizovanje stanovništva Plaščanske doline počinje u drugoj polovini 1990. godine, najviše podstaknuti najezdom nove vlasti na čelu sa HDZ , koja je otvoreno propagirala i proklamovala ustašku politiku zastrašivanja, pretnji, progona i svakog drugog diskreditovanja građana srpske nacionalnosti. Nadanja da će se odnosi normalizovati, da će ostatak SFRJ pronaći put izlaska iz krize i izbeći ratnu opciju su se izjalovila. Početak 1991. godine, sukobi u Pakracu, Plitvičkim jezerima i na drugim mestima nisu zaobišli ni Plaški. Na rampi u Vojnovcu 31.03.1991. godine poginuo je Stevo Radošević, prva žrtva u odbrani opštine Plaški. Kako se situacija nije smirivala i kako se nije mogao videti izlazak iz nastale krize, dana 01.07.1991. godine na sastanku rezervnih starešina izabran je prvi štab TO opštine Plaški u čiji sastav su ušli:

1.‐ Dokmanović Nikola, kap.I klase – komandant
2.‐ Boca Milan, major, načelnik štaba,
3.‐ Medaković Ilija, potporučnik, načelnik bezbednosti,
4.‐ Jovetić Miloš, kap. I klase, pomoćnik za moral,
5.‐ Jakšić Đoko, kap. I kl., pomoćnik za pozadinu.
6.‐ Jakšić Rade, kapetan, operativac u štabu,
7.‐ Janjatović Nikola, potporučnik, personalac u štabu.

.
Štab je formirao čete na teritorijalnom principu, a ljudstvo je naoružavano po meri pristizanja naoružanja iz skladišta JNA‐pozadinske baze Karlovac i sa poligona Slunj.
Posednuta je linija odbrane: Prkos‐Vojnovac‐Surle‐Bocino brdo‐Šeražište‐Bukvar‐Glibodolski križ‐Borik‐Potpolje‐Pištenik isključno Bajići.

.
Jedinica TO iz Plaškog izvela je prvu uspešnu borbenu akciju 22.07.1991. godine sprečavajući prodor snaga ZNG i MUP‐a Hrvatske pravcem: Josipdol‐Vojnovac‐Plaški. U tom sukobu borac Dane Bunjevac je poginuo, a borac Letica Bogdan teško ranjen. Datum 22.07. uzet je za dan opštine Plaški i dan vojne jedinice, koja će tokom rata nekoliko puta menjati svoje ime.
.
Posle ovog napada počinje potpuna blokada Plaškog i svih naselja na području opštine. Prekinut je svaki saobraćaj uključujući i PTT saobraćaj, isključena je električna energija, prekinuto snabdevanje životnim namirnicama i drugim potrepštinama. U vojnom smislu čitav kraj se našao u potpunom okruženju. Vojno skladište u Ličkoj Jesenici zahtevalo je veći broj vojnika za obezbeđenje kako isto ne bi palo u ruke ZNG. Obezbeđenje je pojačano iz TO Plaški.

.

Dana 21.09.1991. godine štab TO Plaški preformiran je u brigadu TO Plaški. Obruč oko Plaškog stezao se sve više, a kulminacija se desila 04.11.1991. godine kada je otpočeo napad na skladište JNA u Ličkoj Jesenici i pokušaj spajanja snaga ZNG iz pravca Glibodola i Saborskog. Borbe su trajale do 07.11. i brigada je uz pomoć artiljerijske podrške JNA uspela da odbije napad i sačuva svoju teritoriju
.
U Saborskom HDZ na izborima odnosi uvjerljivu pobjedu, pa tako i u Ogulinu, općinskom sjedištu, na vlast dolaze predstavnici ove stranke. Saborsko u tom kontekstu političkih manipulacija dobija zapaženu ulogu, jer je najudaljenije mjesto od općinskog središta, naseljeno isključivo Hrvatima, a između je «tampon» sela sa stanovništvom srpske nacionalnosti.

.
Do trenutka formiranja mjesnog odbora HDZ u Saborskom, situacija je bila podnošljiva i pod kontrolom. U martu 1990. godine je formiran HDZ u Saborskom. Već sam dolazak dva autobusa iz Zagreba, orgije i pretnje u zgradi škole u Saborskom ukazivale su, da stranka i njeni članovi nemaju dobre namjere. Tadašnji direktor škole Aleksandar Radaković, procjenio je da će ekstremizam nadvladati razum i da će doći do otvorenih sukoba.

.
Kako nije bilo elemenata za sukob sa Srbima na tom prostoru, izmišljen je problem sječe šume i to da šumarija iz Plaškog siječe najbolje drvo, a samo otpad ostaje Hrvatima iz Saborskog i Kuselja. Na toj bizarnoj činjenici Mate Špehar zvani Mata Pere Mašina, počinje okupljanje onih koje je ubijedio u tu činjenicu, pozivajući ih na suprotstavljanje Srbima, prijetnje, ucjene i druge pakosti.

.

Veza sa Zagrebom održava se preko porodice Grdić, njena dva člana koja stalno žive u Zagrebu i vatrenih pobornika politike HDZ. Oni ljudi u Saborskom koji su razmišljali glavom i procjenjivali opasnost od takvog ponašanja su sklonjeni u stranu i držani pod prismotrom. Do tih vremena Ivan Žagrović je glasio za najvećeg nacionalistu, jer se eksponirao u «maspoku» 1971. godine. Poučen tim iskustvom, upozoravao je na nedolično ponašanje pojedinaca, neprihvatljivo ispoljavanje ustaštva, a posebno se protivio veličanju Josipa Tomljenovića, ustaškog bojnika iz vremena NDH.

.

Zaprećeno mu je i on je potisnut u drugi plan, bez prava reakcije na bilo koji događaj. Pored njega sklonjeni su pojedinci iz porodica Galović, Sertić i Krizmanić. Time je ostao ekstremni dio. Ono što nisu znali u svom sljepilu bila je činjenica da su žrtvovani, da je HDZ procijenio da je njihova žrtva neophodna zarad ostvarenja konačnog cilja  samostalna Hrvatska. Komandir policijske stanice u Saborskom postaje Krizmanić Marko, školovan i obučen policajac. Ispoljava neskrivenu namjeru da profesionalnim djelovanjem stavi situaciju pod kontrolu, ali u tome ne uspjeva. Njegov neuspjeh nije lična nesposobnnost, već diktat i uputstva iz Ogulina, da ni u kakvoj varijanti ne koketira sa mještanima Ličke Jesenice i Blata, a posebno ne sa eventualnim predstavnicima iz Plaškog.
Pregovori sa predstavnicima Saborskog ne daju nikakve rezultate. To je dijalog «gluhih». Direktiva iz Zagreba se slijepo poštuje, nikakvo popuštanje i pregovori osim priznavanja činjeničnog stanja koje se ogleda u postupku priznavanja nove vlasti na cijelokupnom prostoru Hrvatske. Saborsko ima vezu sa okolnim mjestima uz cestu Slunj – Plitvička jezera i preko Brinja i Glibodola.

.
25.09.1991. godine na Glibodolskom križu zarobljeno je 8 pripadnika čete TO ŠTO Plaški i svi su propraćeni u Saborsko. Tog dana praćenjem radio saobraćaja je nepobitno utvrđeno, da je u komunikaciji između komandira policije iz Saborskog Krizmanić Petra i njegovog pretpostavljenog u Ogulinu zahtjevan agresivan tretman zarobljenih, planiranje da se isti proprate okolnim putevima do Ogulina i izvođenje pred sud. Međutim, pregovori koji su organizovani tim povodom dali su rezultate, pa je izvršena razmjena 8 Srba za 3 pripadnika policije MUP‐a RH. Razmjena je obavljena 29.09.1991. godine. Na Glibodolskom križu su ubijeni i masakrirani Šušnjar Stevo, Šušnjar Milan i Petrović Bogdan, pripadnici TO Plaški.
Napad na Saborski izveden je 12.11.1991. godine združenim sastavom jedinica Taktičke grupe (TG) – 2 sa GAP Slunj i jedinica TO brigade iz Plaškog. Komandant združenog sastava bio je komandant TG‐2 pukovnik Čedomir Bulat. Pravac napada sa osnovice, širi rejon sela Lička Jesenica, zadatak razbiti snage MUP‐a i ZNG na prostoru Saborskog i daljim dejstvima spojiti se sa snagama OG‐3, koja je napadala iz pravca Plitvičkih jezera, u visini sela Kuselj. Napad je uspješno izveden i snage MUP‐a i ZNG su razbijene.
Bojna kojom je komandovao bojnik Luka Hodak potpuno je razbijena, kao i snage koje su mu sadestvovale iz pravca Brinja i Glibodola.

.

Prilikom povlačenja raznim pravcima počinili su ratni zločin na način, da su zarobljene pripadnike vojske Krajine, koje su zarobili u selu Glibodol, streljali tokom puta ka Ogulinu. Ovaj zločin nikada nije razjašnjen.
.
Spisak boraca koje su hrvatski bojovnici zarobili i streljali.
1.‐ Bobić Gojka Petar,
2.‐ Cvetićanin Bude,
3.‐ Kliska Nikola,
4.‐ Kliska Milan,
5.‐ Kliska Ilija,
6.‐ Lolić Stevan,
7.‐ Vlaisavljević Ilije Milan, i
8.‐ Vlaisavljević Mile.

.
Vojna jedinica koju sam ja zatekao egzistira od 29.11.1991. godine. Kada sam upitao pukovnika Ninkovića, gde je pukovnik Trbović, on mi je odgovorio da je Petar jutros napustio jedinicu i otputovao u Beograd i da nema nameru da se više vraća. Bio sam zatečen ovim odgovorom tim pre što sam dan ranije sa njim razgovarao i nije ničim dao naslutiti da će nešto takvo napraviti. Misleći o Trboviću u mah mi odlutaše misli nekoliko godina u prošlost. Setio sam se čoveka, dobrog oficira, čoveka koji se družio sa knjigom, ali je imao i vrlo opasnu drugaricu‐čašicu, bez koje nije mogao da funkcioniše. Setio sam se pesme «Pero, Pero, lička diko» koju mu spevaše meštani Gračaca, koja se dnevno vrtela po nekoliko puta na radio Korenica i radio Petrova Gora. Njegov ratni put počeo je u Gračacu, pa preko Vrhovina do Plaškog gde ga je i završio.

.
Pukovnik Ninković me je upoznao sa svim detaljima u vezi jedinice, a kako sam to zabeležio opisano je u ovom naslovu. Pored ove slike, Ninković je izneo niz problema koji su se odnosili na popunjenost, nedisciplinu, naoružanje, otežavanje komandovanju prisustvom paravojnog sastava kojeg su nazivali po imenu vođe «Labra», niz drugih problema u samom mestu i dr.
Kada je završio sa iznošenjem podataka o jedinici, Ninković mi reče, da i on neće moći dugo da izdrži u ovakvim okolnostima, jer da su mogućnosti male, a otpori veliki. Hteo sam da me detaljnije upozna sa tom paravojnom jedinicom koju je predvodio Rade Labra i koja je bila smeštena u školi u Latinu. Rekao mi je da su to u stvari momci sa ovog prostora koji su među prvima završili obuku u nastavnom centru u Golubiću kod Knina, da su delovali samostalno kao neka posebna jedinica milicije, a svi su ih zvali imenom «martićevci». U samom početku sukoba sa Hrvatskom oni su smatrani nekom udarnom snagom, nekom gardom, koja u sukobe ulazi bezkompromisno i odlučno i kao takva neprijatelju zadaje udarac od kojeg se ne može oporaviti. Ova jedinica koju je predvodio Labra u samom Plaškom nije se nametnula ni odvažnošću, niti učešćem u borbama, ali su bili angažovani u drugim delovima Krajine, posebno u Dalmaciji no o tome komanda brigade nema nikakva saznanja. Osnov sukoba je u tome što ta grupa ne želi da se stavi pod vojnu komandu, ali traži da bude na pozadinskom obezbeđenju u smislu ishrane i obezbeđenja uslova za smeštaj. Pored toga gotovo svi pripadnici grupe su nosioci nediscipline u samom mestu, dosta njih se bavi švercom raznih proizvoda, a posebno alkoholom i cigaretama. Građani ih izbegavaju i ističu da ih doživljavaju kao nasilnike od kojih ne očekuju ništa drugo nego stvaranje problema. Rade Labra bio je rodom iz Ogulina i u Plaški je došao, da bi se pridružio svom narodu i sa njim dalje delio sudbinu. Mada sam došao u Plaški potpuno nespreman, jer komanda OG‐3, organ bezbednosti, nije imao nijedan podatak o stanju u toj jedinici, računao sam sa informacijama na terenu i onim što ću zateći u nekakvoj arhivi od početka formiranja jedinice.

.
Pored ovog u vreme pre izbijanja rata koristili smo široku bazu podataka koji su se odnosili na stanje bezbednosti u Hrvatskoj. Tako sam i ja u jednom registru pronašao zapažanja o porodici iz okoline Ogulina koja je imala jednog člana ušesnika NOB‐e na strani partizana i drugog, brata, koji je bio u četnicima. Ovaj koji je bio partizan gine, a ovaj koji je bio u četnicima posle rata biva osuđen na smrt. Samo intervencijom njihove majke u Maršalatu u Beogradu, dolazi pomilovanje i smrtna kazna je zamenjena maksimalnom vremenskom. Bili su to stric i otac Rade Labre. Putevi sudbine su nepredvidivi i nesagledivi. Nisam mogao da predvidim da tu priču koju sam nekada pročitao sada moram u praksi proveravati. U čitavom mestu samo jedna osoba je bila vrlo bliska sa Labrom i to je vešto krila. Ja sam to doznao , ali sam znao i «jataka» bolje nego što je on mogao da pretpostavi.

.

Da bih se informisao u pojedinostima o stanju na terenu i jedinici, preselio sam se u prostorije organa bezbednosti Veljka Stjepanovića i obaveštajca Vorkapić Ilije. Od njih sam tražio da obezbede prisustvo još nekoliko lica, a pre svih Ninković Milana, «Crnog» i «Belog» koje sam poznavao dobro iz vremena pre rata.

.

Radili smo neprekidno i užurbano da bi uradili što je moguće više. Za moj smeštaj bio je zadužen zastavnik Pjevac Rade, pa više nisam imao nikakvih problema.

.

Svaki ponaosob, a posebno Veljko iznosili su pregršt podataka o stanju bezbednosti, koji do tada nisu korišteni. Funkcija informisanja i hijerarhijsko izveštavanje nije postojalo, pa samim tim ni ti problemi nisu bili evidentirani niti je ko o njima brinuo osim same komande brigade, koja je u većini slučajeva bila nemoćna da ih razreši.

.

Pored ostalog, informisali su me, da je prethodnog dana u Plaški pristigla grupa mladića iz Ogulinskog Hreljina , Musulinskog potoka i Jasenka i da, koliko se moglo razabrati, traže instrukcije za podizanje ustanka u Gorskom Kotaru u mestima sa većinskim srpskim stanovništvom. Sa tim licima nije niko ozbiljno razgovarao, zbog situacije u komandi i odlaska komandanta. Ta lica imaju rodbinu u Plaškom gde su se i smestili. Na moje traženje su ih doveli. Bila su to tri golobrada mladića, nijedan stariji od 20 godina, uplašeni i nesigurni. Tražim od njih da mi detaljno opišu put do Plaškog, a posebno, da opišu prelazak iz Hrvatske u Krajinu. Opisuju put do Dubrava, prelazak Mrežnice. Dolazak u Poloj i Primišlje i na kraju u Plaški. Ima dosta praznina i nelogičnosti tim pre što je HV dobro kontrolisala prelaze, a propuštani su samo oni za koje je policija bila zainteresovana.

.
O stanju u selima Drežnica, Jasenak, Srpske Moravice, Gomirje i drugim pričali su, kako vlada stanje isčekivanja i spremnost stanovništva da krene u ustanak protiv nove hrvatske vlasti. Naglašavali su da nemaju dovoljno oružja, da nemaju ni druge vojne opreme i u tom smislu traže pomoć. Posebno pomoć traže u grupi iskusnih boraca i starešina koji bi rukovodili ustankom. Čitava priča mi je bila neverovatna, zahtevi su prevazilazili moja ovlašćenja i mogućnosti koje je imala brigada u Plaškom. Ovo tim više što je tokom proleća 1991. godine više emisara odlazilo na ta područja, kao i na područje Gornjeg kraja, koji obuhvata sela Vodoteč, Škalić, Tužević i druga, sa namerom da se taj deo srpskog stanovništva podigne na ustanak, ali bez uspeha.

.

Objasnio sam im, da od toga neće biti ništa, da je na snazi primirje i da se do sada i jedna i druga strana toga drže i da je najbolje da se dobro odmore i vrate kućama. Bilo je to vidno razočaranje i za njih i za neke iz brigade, jer su procenjivali da bi podizanje ustanka u tim krajevima znatno popravilo položaj same brigade. Bila je to istina, ali je istina i to, da spomenuta sela su imala priliku da se oružano suprotstave Hrvatskoj, ali su to odbili mada su primili određenu količinu oružja i municije. Njihovo odbijanje u znatno povoljnijim okolnostima od trenutnih ne može se popraviti, a i sami pregovarači mi ne deluju kao lica koja prenose stavove nekog ko je mnogo ozbiljniji od njih. I ovo što sam saopštio delovalo je kao svojevrsna opstrukcija, mada je svima bilo jasno da se više ide «srcem», a ne razumom i na temelju valjanih procena.

Radili smo do kasno u noć.

(...)

Trebao sam se sastati i sa predsednikom opštine Plaški Nikolom Medakovićem tim pre što je on po opštim zapažanjima bio predvodnik desnog, ekstremnog krila SDS i kao takav, zajedno sa Boškom Božanićem, Davidom Rastovićem, Milom Bosnićem, Ljubicom Šolaja i Dušanom Vješticom otežava organizovanje odbrane na prostoru Like. Nisam ga zatekao u Plaškom, jer je službeno boravio u Beogradu.

Kasnije ću imati priliku da sa njim više puta razgovaram, da se uverim u suprotno od onog što mi je prezentovano i da u čitavoj priči pronađem neku sredinu. On je nekome smetao, ali je uspeo da izdrži do kraja uz svoj narod. Mnogi nisu izdržali i napuštali su Krajinu tokom ratnih godina i time samo davali za pravo svima koji su ih napadali da su u pravu.
Ja i danas čuvam kao ratni trofej pušku M‐48 prerađenu na lovački kundak, koju sam dobio od Nikole kao priznanje što sam bio jedan od retkih oficira koji je čitavo vreme rata proveo sa svojim narodom.

.
Na Plitvice sam se vratio 23.01.1992. godine preko Saborskog i Kuselja. Slika koju sam video me je zatekla. Nijedna kuća nije bila čitava. Crka u centru sela srušena. Jasno se moglo videti da je rušena nekoliko puta, posebno zvonik Sve spaljeno i uništeno. Da li je baš moralo tako da bude, da li je baš svaka kuća morala da bude uništena? Mislim da nije i da je to bio proizvod slepila izazvanog mržnjom. Kuselj izgleda isto kao i Saborski. Srušen i poharan. Sertić Poljana sa onih par kuća što su bile pre rata isto. Tu vidim neverovatnu sliku. Stado od nekoliko goveda ispod krošnje velikog stabla. Leđa i repovi optočeni ledom. Goveda izgladnela i nemoćna.
I na Poljanku se vidi da je rat, ali taj deo deluje prilično normalno u odnosu na slike koje sam gledao do tada.

(...)

.

.

(...) U takvoj aktivnosti sagledavanja i izučavanja stanja u Krajini zetekla me je informacija koja je stigla iz Vrhovina, da je nedaleko od mesta, kod zaseoka Ivančevići pronađeno nekoliko leševa, uglavnom starijih ljudi. Bilo je vrlo čudno da informacija dolazi od strane pripadnika 2. brigade, a ne milicije koja je postojala u Vrhovinama. Kod spomenutog zaseoka pronađeno je 7 leševa, jedan pored drugog u neposrednoj blizini, i jedan malo dalje. Bilo je očigledno da su ljudi ubijeni tokom kretanja. Utvrđeno je da su lica hrvatske nacionalnosti, da su iz sela Dabar, da su nasilno povedeni u zatvor u Korenicu pod sumnjom i optužbom da rade protiv interesa Krajine. Do zatvora nisu nikada stigli, ubijeni sredinom oktobra 1991. godine na mestu gde su i pronađeni njihovi leševi. Neko je naredio, a neko izvršio zločin nad njima samo zato što su Hrvati i što su im deca i sva druga rodbina u Hrvatskoj.

Na mestu pogubljenja identifikovani su posmrtni ostaci:
1.‐ RAJKOVIĆ KAJA, rođena 1919. godine,
2.‐ RAJKOVIĆ JOSO, rođen 1937. godine,
3.‐ RAJKOVIĆ Dane STIPE, rođen 1938. godine,
4.‐ RAJKOVIĆ Marka STIPE, rođen 1932. godine,
5.‐ RAJKOVIĆ RUŽA, rođena 1936. godine, Stipina supruga,
6.‐ BIĆANIĆ Marka SLAVKO, rođen 1931. godine, i
7.‐ BIĆANIĆ Slavka MARKO, rođen 1958. godine.

I u ovom slučaju zid šutnje. Svi znaju sve i niko neće ništa da kaže. Sve se svodi na monstruoznu tvrdnju, da je sve to normalno u ratnim okolnostima. Smatrao sam da takve pojave nisu normalne, da su to zločinački postupci pojedinaca i manjih grupa i, da će mo na kraju svi imati štetu zbog takvog ponašanja. Istražujući ovaj zločin došao sam do podataka da je zločin počinjen od strane paravojne grupe koju je predvodio Predrag Baklajić iz Vrhovina.

Dana 11.10.1991. godine na benzinskoj pumpi u Velikoj Gorici ubijen je: VLAISAVLJEVIĆ Rade STEVO, rođen 1952. godine u Dabru. Ubijen je na radnom mestu, prodavac na BP "INA", Velika Gorica. Postoje osnovi sumnje da je ubistvo izvršio KRZNARIĆ JOSIP zv. "JOJO" iz Dabra zbog odmazde.

(...)

.

Tokom rata opustela su sela Sertić Poljana i Korana čije stanovnike su proterali, kuće devastirali i imovinu opljačkali pripadnici raznih jedinica koje su se pojavljivale pod komandom TO Krajina ili operativnih sastava JNA. Selo Korana je zapaljeno 1993. godine iz protesta pojedinaca zbog neaktivnosti jedinica UNPROFOR‐a na zadacima zaštite života i imovine stanovnika Krajine. Neposredan povod za paljenje sela bio je napad hrvatske vojske iz pravca Gospića ka Gračacu, poznatiji kao operacija «Medački džep».

(...)

Imao sam priliku da vidim i držim u rukama papir na kojem je katolički sveštenik iz Drežnika pisao izjavu vlastitom krvlju. Znao sam da je posle zauzimanja Drežnika i Vaganca ostao živ i sada, kome je trebalo da svoj patriotizam tako iskazuje? Doznao sam da je izjavu od velečasnog uzimao Platiša Slobodan i to sam napisao kao informaciju tražeći objašnjenje postupka, odnosno upute, da li je to neki novi manir i da li i ja trebam na takav način da radim?
Nekoliko dana iza toga na mene se svalila čitava lavina kritika zbog spominjanja tog slučaja i slobode da sumnjam u nekoga ko se toliko žrtvovao za srpsku stvar...

(...)

POGLAVLJE - HAPŠENJE 

.

Dana 18.08.1992. godine u 13,25 časova u moju kancelariju upala je grupa naoružanih ljudi. Pre toga na samoj prijavnici je bilo dosta galame, ali nisam obraćao pažnju na to, jer su se slične stvari dešavale svakodnevno. Sastav je bio mešovit, muško‐ženski i sve sam ih poznavao. Grupu je predvodio Spase‐Mladen Đević, koji mi se i obratio rečima: »Moraš poći sa nama. Takvo je naređenje.» Svi su imali oružje na «gotovs» i pokušavali da se predstave u svetlu odlučnosti, ali nisu mogli da sakriju zbunjenost. Spase je također bio zbunjen događajem, ali on se nikada nije upuštao u bilo kakvo komentarisanje, radio je ono što mu je naređeno.

Ostavljam sve na stolu kako je zatečeno i izlazim iz prostorije. Na hodniku gužva, Đaković je izašao iz kancelarije i pita šta se dešava. A Mladen mu odgovara, da se to njega ne tiče. Milan Šuput je u Vrhovinama. Ispred zgrade komande nalazi se parkirano vozilo BOV i još nekoliko vozila bez arnjeva i cirade na kojima su naoružani pripadnici «13. čađave» kako su zvali jednu četu dobrovoljaca kojom je komandovao Jovan Đević. Ulazim u BOV, a u vozilu vezani lisicama Milan‐Mićo Brujić, Zdravko Inđić, stariji vodnik iz Donjeg Lapca i Milan Šuput, kojeg smo zvali «mali» da bi pravili razliku od krupnijeg i poznatijeg komandanta TO. Moj položaj je povoljniji, jer nisam vezan, ali to ništa ne menja. Kolona polazi i za oko jedan sat smo stigli u kasarnu u Željavi. Kasarna je velika, a u njoj diverzantski odred i nešto pozadinskih jedinica. Avetinjski prazno u odnosu na sliku koja je vladala u kasarni do 15.05. kada je tu bila JNA.

(...)

Vozilom odlazimo do jedne ogromne kuće koja je nameštena kao rezidencija. Ponudili su me kafom, koju prihvatam, ali tražim odmah da se okupam i obrijem. Donose mi novu odeću i po izlasku iz kupatila stigao me je umor. Nije mi pomogla ni kafa. Zaspao sam odmah. Prica mi je rekao da malo odspavam, pa bi oko 21,00 časova išli negde na večeru. Tako je i bilo. Nešto posle 21,00 časova sa dva vozila krećemo u Bačku Palanku na večeru. Pridružili su nam se Spase Đević, «Dugi», «Rambo», Dušan Vlaisavljević i još nekolicina koje ranije nisam susretao. Pričamo o svemu i svačemu. Prica i Vlaisavljević svojim pričama navode druge da prema meni ispoljavaju simpatije. Muzika popunjava one praznine kada ne razgovaramo. Vrlo često nazdravljamo i tako večeru završavamo u opštem raspoloženju. Sada mi je potpuno jasno da sam u društvu ljudi koji su pripadnici Službe državne bezbednosti Srbije – operativci i pripadnici jedinice za posebne namene te Službe. Svi pripadnici jedinice su poreklom iz Krajine. Vrlo čudna situacija da sam ja sa njima, a nisam njihov član, njihov radnik leži u podrumu, štaviše ne može da se javi svojim nadređenim. Vidim da se nekome zbog nečega veoma zamerio i da su ga stavili na «led».

(...)
Po povratku u kuću još smo dugo razgovarali. Spase je pričao o svom šefu Brujiću kao osobi sumljivog ponašanja, koja je prokockala ukazano poverenje i okrenula leđa Službi. U jedan mah me je upitao, da li je tačno da sam ja pravi Brujićev šef i pojasnio pitanje time što ima informaciju da je Brujić čovek vojne bezbednosti i da ga je meni na vezu predao pukovnik Dušan Smiljanić. Ja sam se toj kombinaciji nasmejao, posebno iz razloga što od Brujića nikada nisam dobio ni jednu informaciju niti je meni bilo ko sugerisao da sa njim imam intenzivnije kontakte od uobičajnih. Đević je bio uporan da dokaže kako je on u pravu i kako raspolaže pravom informacijom, pa mi je tako rekao da sam ja 14.11.1991. godine pregovarao sa hrvatskom stranom oko razmene zarobljenih lica iz Saborskog i Kuselja umesto da dozvolim da se sva ta bagra pobije odmah bez bilo kakve razmene. Kažem mu da u to vreme nisam bio na terenu Krajine, da sam se nalazio u okruženju u Zagrebu od kud sam izašao 01.12.1991. godine, i da se tu radi o koincidenciji, jer predsednik mesne zajednice Lička Jesenica se zove Mihajlo Knežević i da, koliko ja znam, on nije napravio ništa loše što je pregovarao i učestvovao u razmeni zarobljenih lica. Druga je stvar šta se desilo u Saborskom 12.11.1991. godine i što je prilikom napada na policijsku stanicu u tom selu poginulo dosta civila za šta se ne može tražiti opravdanje u ponašanju pojedinca koji je iskakao iz tog miljea razularene rulje.

Videvši da sam ja, zapravo, bio objekat interesovanja Službe od mog dolaska u Krajinu, upitao sam Đevića, zbog čega mi nije rekao da Ljubica Šolaja o meni širi neistine i da sve što je ona rekla i iskonstruisala pripisala meni.? Odmahivao je glavom kao da ne zna, a onda sam mu rekao ime čoveka, njegovog dobrog prijatelja, koji mi je to saopštio. To ga je navelo da razgovor prekinemo, ali je ipak završavajući priču, dodao je, kako on meni veruje, ali da se i drugi u to moraju uveriti. Ništa drugo i ništa više.

(...)
U tom razgovoru dolazimo do Beograda. Idemo na Dedinje u jedan klub zatvorenog tipa. Posle kraćeg vremena dolazi čovek koji mi se predstavlja imenom: Simatović Franko‐Frenki. Znao sam za njega kao i to da je načelnik Druge uprave RDB – uprave koja se bavi obaveštajnom delatnosti. Posle kraćeg kurtoaznog dela u kojem mi je uputio izvinjenje zbog čitave predstave i nekoliko ličnih pitanja, prešli smo na glavni deo razgovora. Dogovorili smo se da se čitav tok razgovora snima. Nisam imao nikakve motive da bilo što lažem ili iskrivljujem, da nekoga branim ili ublažavam ono što je loše činio u proteklom vremenu. Frenkija je dosta toga interesovalo i ako se videlo da vrlo dobro poznaje situaciju, bilo je primetno da neke konkretne situacije objašnjava sa ideološkog, a ne faktičkog poznavanja situacije.

(...)
Stanje u Krajini u periodu 1990. i do sredine 1991. godine mi je predočeno i opisano kao školski primer stvaranja kriznog žarišta od neprocenjivog značaja za dalji politički manevar kojeg je Srbija trebala da izvrši, sa krajnjim ciljem da se očuva jugoslovenska zajednica i da se razvoj društva nastavi bez većih ideoloških korekcija.
Otvaranjem fronta u Krajini nastali su problemi. Izneta je tvrdnja da linija fronta nikada nije bila pod punom kontrolom, da se sve svelo na nekakav oblik straže bez plana i namere da se u bilo kojoj fazi otpočne sa aktivnim i ofanzivnim dejstvima prema neprijatelju. Takvim ponašanjem stvoreni su uslovi za njihov napad, gubitak Miljevačkog platoa i vrlo loš položaj prema neprijatelju u Lici i u Zapadnoj Slavoniji. Frenki je otvoreno izneo sumnju da su za takvo stanje krivi oficiri Vojske Jugoslavije koji su nosioci komandovanja. 

(...)

Srdačno smo se pozdravili i rastali uz njegov poziv da sutra dođem do njega kako bi zajedno otišli do Jovice Stanišića, koji je izrazio želju da se upoznamo. Susret je dogovoren za 11,00 časova narednog dana.
Narednog dana, 21.08.1992. godine poslali su vozilo po mene i kod Stanišića sam stigao u zaklazano vreme.

Susret je bio vidno srdačan i pomalo namešten. Uglavnom smo rekapitulirali sadržaj razgovora iz prethodnog dana uz nekoliko kraćih potpitanja o događajima vezanim za rad na terenu. Na kraju razgovora Stanišić je izrazio zadovoljstvo što smo se upoznali i ponudio pomoć bilo kakve vrste u koliko bi neko pravio probleme u vezi proteklih događaja. Izlazeći od Stanišića nisam znao niti sam mogao pretpostaviti u kakve probleme sam ušao. U Upravu bezbednosti se nisam javljao i to najviše na sugestiju Simatovića koji mi je otprilike rekao, da Uprava više nije ona koju ja pamtim, da se na njenom čelu nalazi nesposoban čovek – general Neđo Bošković, koji je bio penzionisan, pa ponovo aktiviran jer je to bio jedan od uslova koje su crnogorci postavljali pri formiranju zajedničke države sa Srbijom. Ja sam i ranije slušao o Boškoviću sve najgore i nisam imao nikakve želje da se sa takvim čovekom upoznajem. Onaj kojeg bih posetio bio je u zatvoru. General Vasiljević bio je uhapšen i nalazio se u vojno‐istražnom zatvoru. Nisam znao prave razloge, a spekulisalo se sa različitim informacijama od čega je malo šta bila istina.

Ni tada, a ni kasnije nije mi se ukazala prilika da ga posetim u zatvoru. Ne ulazeći u razlogem lišavanja slobode ja sam imao mnogo motiva da ga posetim, jer sam u proteklu godinu dana od njega naučio neverovatno mnogo. Bili smo iz dana u dan zajedno uvek u pokretu uvek u akciji. To su trenuci koji se ne zaboravljaju.
Taj čin mog nejavljanja kasnije je iskorišten za različite konstrukcije koje su se svele na tvrdnju, da sam prihvatio saradnju sa DB Srbije, da sam smišljeno ostao u vojsci kako bih bio njihov izvor informacija i slično. Nisam se branio, jer do tih napada nisam držao kao ni do lica koja su se u tome nadmetala. Bili su to oni ljigavci koji su svoje stolice čuvali po kancelarijama u Beogradu i mirno posmatrali kako im nestaje ognjište na kojem su ugledali svet. Takvih je bilo mnogo, previše i znao sam da će to doneti loš kraj.

(...)

POST SCRIPTUM

(...)

(...)

Mihajlo Knežević - djelovi ratnog dnevnika

.

Neka mu Bog oprosti, ja mu opraštam!